Postoje, kako to već biva, i oni koji smatraju da je pominjanje imena Vamberg, Gisenbir, Doksat, Manet i Šreder, navodnih vojnih graditelja Austrijske imperije, u lepom svojstvu zidara Tvrđave, samo puki mit. (Drugi, opet, pominju i imena Kajzerfelda i Marsilija, ali to više i nije bitno za ovu priču.) Ova verzija postanka zagovara „dešavanje“ gnjile zemlje, i nastanak nemerljivo beskonačnih zidina u obliku lavirinta u jednom jedinom trenutku, kasnije nazvanom „Iskra plamena“. Ovu verziju zagovaraju neki čudni ljudi, kojima je Tvrđava stecište, zapravo čudni umetnici. Jedan od čudnih umetnika Dešavanja Iskre plamena je Adžić D. Aleksandar Adža koji je na vreme shvatio da je sve toliko čudno i nestvarno, da je ta „iskra plamena“ toliko jaka da doživljaj van obećanog brda, opasanog zidinama, ne prouzrokuje alhemijsku reakciju koja Umetnicima udahnjuje sveže nadahnuće, toliko jako, da čak ni slučajan prolaznik, a vremenom namernik, ni zaljubljeni par, ni užurbani učenik, ni bagrem, ni jela ne ostaju ravnodušni neizmernoj energiji čudaka koji je neiscrpno muzu. Aleksandar Adžić je, konačno, imao osećaj da ta neizmerna energija, koja ga sve dublje i dublje uvlači u beskonačni lavirint pečene zemlje, pokušava da mu udahne utisak ne samo građevine, nego monumentalne skulpture u prostoru: Petrovaradinska tvrđava kao skulptura!