U podzemnim krtičnjacima Tvrđave, umetnici opsednuti muzama stvaraju (ne)znana umetnička dela. Čvrsto zabravljeni, baš kao što je u vreme mira bila zabravljena i Druga barutana na Gornjoj tvrđavi - posvećena svetoj Elizabeti! - a zarobljeni sopstvenom umetničkom strategijom, u tišini debelih zidina jednakoj nepostojanju zvuka, svesni davno iščezlog mirisa baruta, lebde nad petrovaradinskim Gibraltarom i sanjare zaneti čudnom pesmom tišine. Svestan Uzdignute Duhovnosti koja obavezuje novi milenijum da istraje, a stari da ne iščezne, Dragoljub Adžić nije mogao da se otme utisku da svoja osećanja metaforično ne uporedi sa veličanstvenim Olimpom; baš tu, na panonskom uzdignuću, oslobođen mirisa baruta, dima i pepela, s nadom da je Pandorina kutija zatvorena ustupivši mesto novim duhovnim stratezima. Da li se božanski dar umetnosti rodio baš tu, na apolonijskim visinama u punom zamahu trećeg milenijuma? Ili je to božji dar dat srpskoj Atini iznad koje stoji, pobednički uzdignut u punoj duhovnosti? Taj dar treba smelo uzeti, bio je siguran Dragoljub, i ljubomorno ga čuvati od Merkurove trgovačke pohlepe, inače - Pandorina kutija stoji i čeka na raskršću! Drugi su već potvrdili, ukoliko im je za verovati: stratešku moć Tvrđave ne oglašavaju više topovske salve koje se javljaju samo kao tajanstveni eho u dugim noćima punog meseca - njena je moć sada duhovne prirode...