tekst - Đorđe Pisarev

Ravno pred njima, na nekih petnaest do dvadeset metara iznad površine vode, lebdela je Tvrdava, mirna i postojana, kao da tu baš oduvek stoji. Satima je sedeo u camcu ispod nje. Bila je šuplja, videla se mracna unutrašnjost, naziralo stepenište, stepenište ka Nebu.

Quelle je bila sazidana od velikih kamenih blokova, savršeno otesanih, tako da su se besprekorno uklapali jedan u drugi. Prvi, donji sloj bio je crne boje, a zatim su se smenjivali slojevi bele, crvene, plave, ljubicaste i srebrne boje. Zadnji sloj, vrh Turma, bio je optocen zlatom.

Mogao je da bira: bezvremenost postojanja, vecnost koju ce provesti na vrhu Tvrdave ili pomeranje ose, izbacivanje Univerzuma iz koloseka. Odgovor mu je vec bio poznat: želeo je da dragocene Knjige odnese u Stari Svet, svet kojeg se više nije secao, ali je bio siguran da postoji. Prišao je haubici spremnoj za pucanj i znao je: ona je bila poluga, a Tvrdava tacka oslonca dovoljno cvrsta da preokrene svet...

Osecao je i slepi majstor reci užas pred ogledalima u sjaju: „ne samo pred kristalom u koji se ne može uci, u kome je zatvoren nenaseljiv prostor nemoguci, gde odrazi pocinju i privode se kraju“. Prozori i vrata Tvrdave - u misticnom redu razbacani prostorom tako da smisao rasporeda ostane skriven smrtnicima - kristali su sa patinom: ogledala u koja se može uci.
Svet iza njih nije isti, potpuno sam siguran ja. Iza, onima kojima je dozvoljeno da udu, knjige se citaju s desna na levo, usta prilaze hrani u ruci, a junaci otkrivaju, baš kao nekad vecni Klaudije, da su samo sen necija.
Baš kao i slepi majstor reci, Ja znam  da je Tvorac sazdao noci „koje snove rodiše naše, i stvori oblike ogledala da bi covek znao da je i on samo sen i taština, dovek“.