tekst - Đorđe Pisarev

Prve dodire sa Velikim muzickim arhitektom prenose mu otac Slobodan (više od trideset godina svirao sa orkestrom „Sinkope“) i profesor Miloje Milekic zvani cika Žuca koji je Srdana Todorovica naucio najvažnije - kako se voli muzika. Pa sestra Mirjam Pandžic, orguljaš i ravnateljica u katedrali sv. Terezije pri subotickoj biskupiji! A tek njegova baka Justina, clan Katedralnog zbora Albe Vidakovic: kao cetvorogodišnjak, stajao je mirno i uzneseno tokom mise na koru katedrale gledajuci u freske i vitraže i spoznajuci impresivni sjaj i moc orgulja. Bio je miran kao bubica, on, Srdan Todorovic, koji je deceniju i po kasnije orgulje zamenio mocnim i velikim zvukom sintisajzera.

Tri dana se rano ujutro penjao uz konopac, iznova obilazio prazne hodnike i prostorije Toura, a uvece se vracao na brod, umoran, iscrpljen i nezadovoljan. Cetvrtog dana je satima sedeo zureci neprekidno u zagonetnu grncariju. U jednom trenutku mnoštvo tackica pred njegovim ocima zaigralo je cudesnu Igru; uplovio je ravno u tajnu, onoliko jednostavnu koliko su uvek jednostavne savršene stvari!