tekst - Đorđe Pisarev

Uzvišica, prva kapija - tu je. Znala je Anamarija Mihajlovic da fortifikacioni plan pocinje od Dunava - za nju je tvrdava pocinjala od ove uzvišice. Preplavljivala ju je lepota predela, kao uslovni refleks. Na prvoj uzvišici, srednji plato, Hornverk, gde su, davno nekada, smeštani konji. U kineskoj godini konja, 2002, skupljala je tragove tajanstvenih znakova i analogija monolitne stene, koja baš tu skrece Dunav na sever, sužavajuci se u tesnac. Kada je stajala na njoj, kao Antej, uzdignuto, bliže nebeskom svodu, Anamarija je videla do Cota, Baca i Titelskog brega. Tu se gnezde iz grada prognane gugutke, kosovi, ševe, pupavci. Tu vetar pravi piruetu, nežno je obmotavajuci muslinom. Tu je Anamarija disala punim plucima, kao duboki uzdah olakšanja. Tu je praštala ljudsku umišljenost. Ovo mesto su Auguri birali iz leta ptica, ocrtavajuci štapom krug iznad sebe. Tu je, sigurna je bila Anamarija, u nekoj drugoj dimenziji, crkva sa visokim gotskim tornjem uronjenim u nebo, vertikalom ciji odsjaj uranja u monolit. Ili široki amfiteatar gde se ljudi skupljaju i raduju. U osami osluškujuci, Anamarija je mogla cuti istinu koju je hor poverio drvecu i transmiteri vetra raznose: samo oslušni, otvori svoje bice i budi dostojan istine; oslušni, shvaticeš da je istina u suštini lepota.

Transcedentalni svet scene. Usredsredenost na drugu realnost, na fiktivne likove, likove jednog prostora kutije koji u isto vreme daje iluziju beskonacnog. Beskonacnost i bezvremenost, preispitivanje sveta iluzija... Zavesa pada i ponovo se diže. Reflektori se gase i ponovo pale. Lažna vrata, arkade i zidovi se pomicu, prozor vodi pogled u tamu scene. Stubovi, stepeništa kao i reflektori koji sve otkrivaju i sve sakrivaju su možda elementi klopke u koju su stisnuti likovi cija je jedina moguca egzistencija tu u tom prostoru. Scena kao izazov, scena kao prostor ispunjen svetlom koje blješti, ili tajanstvenom maglom i senkama iluzije. Svet koji pokušava da odgonetne Mirjana Stojanovic-Mauric komplikovan je i zagonetan, možda zamena za jedan drugi svet haotican i stvaran, koji takode ne nudi rešenje. Fragmenti scenske iluzije možda nude rešenja koja joj nisu poznata, ali možda postoje. Ipak, Mirjana izbegava objašnjenja, jer objašnjenja u umetnosti znace razaranje magicnog sveta intime. Pozorište je možda maska iza koje se skriva pravo lice drama, vizija, uspomena, secanja. (Idealizovan svet u blagom lelujanju lepeze.) Da li treba razbiti taj zacarani (pozorišni) krug ili ostaviti maske Velike Tajne?