MIROSLAV ANTIĆ
MIROSLAV ANTIĆ
KNJIŽEVNIK - SLIKAR
Mokrin, 1932 - Novi Sad, 1986
Osnovnu školu ucio u Mokrinu i Pancevu. Gimnaziju u Pancevu i Kikindi.
Studirao slavistiku (ruski i ceški jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Radio u Narodnom pozorištu i listu „Pancevac“ u Pancevu, zatim kao novinar u „Dnevnik“-u, urednik edicije „Prva knjiga“ Matice srpske, urednik „Pionira“ u Beogradu, urednik u izdavackom odeljenju „Foruma“,
reporter u listu „Dnevnik“, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku „Ritam“,
glavni urednik lista „Neven“…
Prvu pesmu „Majka“ objavio u beogradskoj „Mladosti“ 1948. godine a prvu knjigu stihova
kao osamnaestogodišnjak („Ispricano za proleca“, Beograd, 1950).
Objavio dvadesetak pesnickih knjiga, roman, radio drame… Prevoden je na
mnoge jezike.
Kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim (izdvajamo „Trojica iz starog Sombora“, o P. Konjovicu, V. Petrovicu i M. Konjovicu, „Druga obala“ i „Spomenik“
o Novosadskoj raciji) i igranim filmovima („Sveti pesak“ i „Dorucak sa davolom“ – Zlatna arena za scenario, Pula, 1971).
Kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža).
Samostalne izložbe: Zagreb, Sarajevo, Novi Sad, Kikinda i Mokrin.
Nagrade i priznanja:
Sedmojulska nagrada;
Nagrada oslobodenja Vojvodine;
Oktobarska nagrada grada Novog Sada;
Nagrada „Zmajevih decjih igara“,
Nagrada „Svetozar Markovic Toza“ Društva novinara Vojvodine za životno delo,
a nagradu „Jovan Popovic“ Saveza boraca Vojvodine primio u podne onoga dana
kad je umro.
|
Posebnu bogomdanu veštinu posedovali su Trubaduri Tvrdave: njihov glas je ulivao snagu kako posadi sputanoj strogom disciplinom, tako i meštanima Novog Sada sputanim životom koji nikada nije bilo lako odživeti, na ovaj ili na onaj nacin. Samosvojna boja ovih Glasova nije bila osnovna osobina - Glas je zapravo uvek necujan za svakoga, osim za onoga ko ga cuje. Naravno, on i svakome onome ko ga cuje - ili misli da ga cuje! - kazuje nešto drugo; u istom trenu, jedan misli da govori o ljubavi, drugi cuje pesmu o smrti, a treci, obicno najprisebniji, shvata da Glas govori o prolaznosti života i neminovnosti umiranja. Kažu da su se Glasovi Trubadura najbolje i najcistije culi 1739. godine u vojnickoj, odnosno oficirskoj kafani - u Podgradu, „nemackom gradu“ – „Kod zelenog drveta“. Zatim su glasovi prešli u gostionu „Kod sedam izbornih kneževa“, zvanoj „Kod sedam švaba“. Oni koji su pili vino mislili su da je to zbog toga, ali niko nije odgovorio na pitanje zašto su Glasove culi i oni koji nisu pili. Najbolje su cuju u jesen, a to je pojava koja se povezuje sa tajanstvenim išceznucima Miroslava Antica koji je, uvek, u jesen nestajao iz Novog Sada. Kažu da je to najveci Glas koji uspeva svima, u isto vreme, da peva jednaku pesmu. Ona govori o svetu zatvorenom u jednu sobu, o navodno prizemnom svetu. Ona govori o covekovom pokušaju da ode, a da istovremeno ne primecuje kako se penje iz prizemlja i ulazi pod nepoznate krovove. Ona govori o uvek istoj melodiji nostalgije, o melanholiji koja kazuje: ove jeseni svakako moram otici... svakako moram otici...
|
|---|
