MOJIĆ Đorđe
MOJIĆ Đorđe
MULTIMEDIJALISTA
Roden je u Novom Sadu, u Dunavskoj ulici.
Posle srednje škole, tek na Termodinamici shvatio da na Tehnološkom fakultetu nema mnogo umetnosti. Potom godinu dana uživao na likovnom odseku Više pedagoške, pa nastavio studiranje na Prirodno-matematickom fakultetu, na grupi – fizika. Iako ocaran lepotom kvantne fizike i beskrajnim svemirom prekinuo studiranje posle tri godine i nastavio samostalnim osvajanjem znanja. Ovako raznolika glad za znanjem ne vodi ka diplomi ali zato za sva vremena profiliše znatiželju.
Nagrade: Srebrna medalja na Svetskom sajmu u Briselu, Specijalna nagrada za kolekciju nameštaja na Sajmu nameštaja u Beogradu, „Zeleni list“ – vodeca YU nagrada u oblasti ekologije, Srebrna medalja za dugogodišnje nastupe i aktivnosti u oblasti inovacija.
Poslovi: urednik Naucne redakcije u Kulturnom centru, glavni urednik u casopisu za nauku i visoku tehnologiju „YU 21“, glavni i odgovorni urednik casopisa „Profit i tržište“.
Razvoj: Program razvoja malih vozila za IMT iz Knjaževca, motorni zmaj, oblast ultralakih letilica (1987); auto-modul (1988); elektroautomobil (1989); mikro-traktor (1995). Istraživanje: dejstvo BIODIZELA na male motore; ekološko gorivo BIODVOTAKTOL, od otpadnih materijala; SOLARNI KOLEKTORI; EKOPLOCA, od trske za gradnju kuca. Makrorazvoj: Evropski kongres u Milanu; Preduzetništvo i zapošljavanje; Idealno selo, program za revitalizaciju života na selu; Balkanski Diznilend, zabavni park za decu Jugoslavije; radom do radnog mesta, model zapošljavanja mladih.
Imao tri samostalne izložbe i veliki broj zajednickih izložbi. Ucesnik i organizator velikog broja razlicitih sajmova. Veliki broj humanitarnih programa i programa za decu.
| Roden u epicentru Novog Sada, u Dunavskoj ulici, Đorde Mojic je izabrao širinu renesansnog ukusa, a za samorealizaciju - izazovni koncept postmoderne. Dvostruka matrica beskraja kojoj smisao može da se sagleda tek kroz teoriju haosa. Na prvi utisak to je putanja apsurda koja svoju harmoniju dobija tek u tackama preseka beskrajne egzistencijalne prakse i zadovoljstva duha. To i nije baš neka ružicasta sudbina, jer okruženje sve što ne shvati naziva Maglovitim idejama... To bi Bodrijar verovatno nazvao spekularumske stepenice za obrise buducnosti. Ali, to je zamka pred svakim autorom, u svakom trenutku ponovo i kao izazov i kao zadovoljstvo. Da li sve racionalnije, pita se Mojic, priznajemo da je umetnicko delo život, ili je obrnuto, život sve više ima imperativ umetnickog, stalno želeci da bude delo? Do odgovora ce stici oni koji pogledaju Galeriju vremena u kojoj vise i radovi Mojica, radovi utkani kao zlatno seme u stvarnost koju oblikuje. |
|---|
