PETROVIĆ Momčilo -Moma
PETROVIĆ Momčilo -Moma
RESTAURATOR - KONZARVATOR
(Prizren, 1934 – Novi Sad, 1999)
Završio je Školu za primenjenu umetnost u Peci. Studijski se usavršavao u Sloveniji i Rusiji.
Radio u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture Vojvodine na konzervaciji i restauraciji duboreza i pozlate.
Bio clan Udruženja primenjenih umetnika Vojvodine.
Iako je u Novom Sadu živeo i radio više od dve decenije, kao konzervator i restaurator, imao je nevolju da svoja dela nije mogao da prenosi iz grada u grad, jer su ugradena ili uzidana u više od pedeset crkava i manastira, desetak galerija i muzeja, nekoliko svecanih sala i banaka i u velikom broju etnološkihspomenika.
Ko bi ih sve pobrojao – veliki ježivotni trud, strpljivo ljudsko delo koje nas podseca na onu drevnu kinesku poslovicu:
„Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lišce u svilu“. U najzrelijim godinama preselio je svoje umece u Hilandar gde se pridružio zlatnim rukama majstora koji još od vizantijskih dana ugraduju i dograduju jednoj kulturi njenu veliku, zlatnu vecnost. Time je sebe uneo u spisak onih koji traju vekovima.
Izlagao na više zajednickih izložbi.
| U životu su ga, uvek, uveravali da je priroda mudrija od njega, da ume da stvara cuda kakva covek i ne može da nasluti. On nije bio od onih koji se mire sa stihijskim poretkom stvari oko sebe. Imao je od detinjstva posla sa drvetom, tim cudnim stvorom koje živi, diše i krece se pedeset, osamdeset, stotinu godina posle svoje smrti. Imao je u rukama dleto, zaustavljao je prirodu u jednom trenutku i zadržavao ga da ostane vecan. Devojacko prezime drveta jeste Priroda, ali u njegovim rukama ono se prezivalo Petrovic. To je citav smisao Momcilovog rada kroz stotine i stotine portala, ikonostasa, starih živopisa, skulptura ili rezbarija koje je nacinio ili restaurirao. Njegove su izložbe manastiri, galerije, sva mesta koja je posetio držeci u ruci cekic i dleto. |
|---|
