Ivan Milisavac, Boško Petrović: [Novi Sad]

  (...) Postavši ovde jedan od glavnih austrijskih bedema, Petrovaradinska tvrđava ostaće to za sve vreme postojanja Monarhije, osobito u XVIII veku. Ona je ishodna tačka i prvo zaleđe austrijskih trupa koje su se, te 1694, zatim 1696, kao i u ratu od 1716-1718, i onome od 1737-1739, pa najzad 1788. do 1790, oslanjale na njezine danas tihe i muzealne, romantično dekorativne bastione nad Dunavom.

  Mostobran je u tim prilikama za tvrđavu od velikog značaja. Na suvim gredama oko njega, opkoljenim ritovima punim vrba, trske i divljači, skupljala se austrijska vojska u logor. Ona se tu raspoređivala, da bi se preko pontonskog mosta, katkada uz dramatične napore, prebacila u tesne zidine na sremskoj strani. Dolazeći amo i stacionirajući, ona je dovlačila karavane margetana, koji su u to vreme pratili sve vojske, prodavaca pića i mrsa, onda i ponešto zanatlija, za sebe od najpreče potrebe: krojača, pekara, kasapa itd. Neki od njih, verovatno, zastajali su i ostajali tu, u zaštiti tvrđave, pa se može pretpostaviti da su oni i osnovali naselje koje je nastalo već 1694, iste godine kad i mostobran, i - po tadašnjem vojnom propisu - na određenoj udaljenosti od njega; razume se, na gredi. Jer kada 1698, četiri godine docnije, vazda dobro obavešteni poreznici podnose vlastima svoj izveštaj i popis tog novog naselja koje još nema pravog imena, te ga nazivaju suburium Petrovaradiniense ili Rascianica civitas trans Danubium situata - Predgrađe Petrovaradina ili Racka varoš prekodunavska, - nalaze oni ovde 32 domaćina: 12 vojnika i 20 zanatlija, skoro sve samih Srba. Svi su oni još na početku: imaju kuće i trgovine, nešto malo stoke, zemlje nimalo (...)

  (...) Petrovaradin, sa svojom impozantnom tvrđavom i donjim gradom, u kom se sedamdesetih godina nalaze svega 42 građanske kuće, neke lepe i dobro građene, pravi je grad prema Novom Sadu. Posmatran iz Novog Sada, sa tvrđavom u koju se penje kroz izidan tunel, sa raznim prostranim vojnim zgradama na vrhu, kao i „raskošnim i lepim na oko“ istim takvim građevinama u donjoj tvrđavi, Petrovaradin je ostavljao utisak; on je posle Oseka bio najlepši grad u donjim krajevima Monarhije. Sa Novim Sadom nije vazda povezan pontonskim mostom: sredinom sedamdesetih godina tog mosta nema (...)

   (...) Novi Sad se obeležava, dakle, kao središte srpskog pokreta, ali on to nije mogao biti, jer ga ugrožava blizina tvrđave. Već juna stigao je u Novi Sad komesar madžarske vlade, a u isti mah i izvesna odeljenja vojske. Zabeleženo je da su topovi sa tvrđave okrenuti na grad već u toku juna. Kad se zatim, u toku oktobra, madžarski pokret okrenuo konačno protiv Beča i pridobio za sebe tvrđavu, Novi Sad je sve do kraja Bune imao da ostane pasivan (...)
 
  Međutim, gore no i jedan srpski grad, on je imao da iskusi posledice Bune. Jer, kad je u toku likvidacije ustanka ban Jelačić sa svojim trupama stigao u grad, i u noći 11. juna 1849. i sutradan, 12-tog, otvorio iz topova vatru na tvrđavu, topovi sa tvrđave uzvratili su mu daleko većom merom i s punim uspehom. Jovan Subotić, koji u svojoj Autobiografiji kaže da je iz Kamenice posmatrao bombardovanje, priča kako su „naši“, tj. Banovci, zapalili most, na šta su vojnici sa tvrđave, verovatno topovima, zapalili nekoliko kuća u gradu. Požar se počeo širiti, i ban, koji nije raspolagao artiljerijom da bi s uspehom mogao napadati tvrđavu, a došao je bio s vojskom u grad misleći da će se tvrđava predati sama, naredi povlačenje u uverenju da će time od grada otkloniti opasnost. Međutim, naglo i neočekivano povlačenje izazove paniku; napuštajući kuće, često golih ruku i kako se zateklo, stanovništvo je naglo bežati. Vojnici s tvrđave spuste se u grad, počnu pljačkati, paliti, pa, najzad, i ubijati (...)