tekst - Đorđe Pisarev

Nikada ne veruj u ono što vidiš i znaj da se Iza krije, uvek, još nešto, kažu oprezni. I kada vidiš Tvrdavu, znaj da ona nije samo zidovi i šancevi: ona je, zapravo, deo Velikog plana i nastajala je, zid po zid, baš kao što nit svile biva samo nit dok ne bude utkana u komad tkanine. Pa zar i lavirint ne cine samo zidovi? Sacinjeni bez smisla izgubice se u konkretnom... Nada Mancic svaki dan zastane u podnožju Tvrdave i zatim, korak po korak, penje se sa željom da smesti svaku stopu Tvrdave na pravo mesto. S nadom i ushicenjem upija boje, mirise, slike i zvukove, strpljivo prebira po žicama osnove. Svaka nova slika je novi pocetak neogranicenog strpljenja od prve niti do beskraja, beskraja Tvrdave. Obmotava se potka, povlaci za sobom ideju. Bolno? Mukotrpno? Leti! Klikce! U davanju, u stvaranju ovo je samo trenutak, shvata Nada Mancic, od godina prošlih i buducih Tvrdave.

Covek, obeležen da ima vizije, da ih humanizuje i transponuje uodabranim izrazima u umetnosti, znano je to dobro, nosi breme odgovornosti tokom celog svog života. Boreci se da svoj usud i svoj životni zadatak ostvaruje u razlicitim periodima svog života, na mnogim mestima planete Zemlje i u razlicitim društvenim uredenjima i nacionalnim obeležjima, u sreci i tuzi, obeleženi covek - umetnik, kroz sve izazove života, svojom umetnošcu zraceci pozitivnu energiju, ostavlja trag humanizma i lepote buducim pokoljenjima. Nada Poznanovic-Adžic se nada da i njena umetnost tananom niti cini sadržaj traga na putu ka razvoju coveka i društva.