Draško Ređep - Pogled na svet, Tvrđava kao amanet, neosvojiva vertikala

Tvrđava, daleko starija od Novog Sada, pamti daleko više i pomnije nego onih nekoliko stoleća novosadskih. U čistoj konvergenciji, Novi Sad, i mi svi, svakojaki, redom, pamtimo smene i mene godišnjih doba na Tvrđavi kao našu jutarnju, češće večernju molitvu.
Kao što je pogled sa Tvrđave privilegija onih koji su stigli, tako je i rasanjeni ili već umorni pogled na Tvrđavu uslov novosadskog života, njegovih dana i njegovih noći.
Kada se Novom Sadu desila 1965. godine, usred gustog onog našeg kontinentalnog leta, jedna od najpomamnijih poplava u njegovoj ne osobito dugoj istoriji, bila je objavljena, u izdanju Matice srpske, moja knjiga Novi Sad, grad na reci. Dakle knjiga u kojoj je, zajedno sa mnom, desetoro tad najaktuelnijih novosadskih fotografa svedočilo o izabranom, odlučnom izlasku grada na reku. A baš u tim datumima zla, koincidentno, kao kod naših nadrealista, naših milih bretona, i kao kod Miloša Crnjanskog, koji je toliko mario za slučaj Komedijant, reka je već uveliko bila usred grada.
Događaj koji se pamti. I koji kazuje kako se, zapravo, veoma sporo Novi Sad primicao velikoj reci. Reći će neko, veoma razložno, uostalom. Još u pedesetim godinama, Isidora Sekulić, sećajući se svojih izleta i svakojakih putovanja u Novi Sad, pitala je nas, razrogačene novosadske studente, da li odlazimo na Dunav. Nije daleko, već je kategorički tvrdila velika naša spisateljica, izađete iz Dunavske, i nekih petnaestak minuta laganog hoda, i već ste na Dunavu.
Uopšte nije bitna naša zaprepašćenost tadašnja, već njena memorija koja je granice grada upamtila kod hotela „Fabri“ u Dunavskoj ulici, onog istog koji je često pominjao i Veljko a

Petrović, i kod vatrogasnog spremišta, koje mlađi naraštaji pamte kao kineski restoran „Sečuan“. Posle, naišao je još jedan, superlativu nalik skok: pohod na Tvrđavu.
U mojoj studentskoj generaciji koja je svoj indeks overila 1954. na novootvorenom fakultetu, usred Novog Sada, kod spomenika Svetozaru Miletiću, Tvrđava je bila onaj gabarit koji je označavao kraj. Ili bar početak kraja. Novi Svet.
Za mene bar, koji sam, maturantom naišao iz južnog, takozvanog svinjskog Srema, sve je bilo posve čudno.
Iz nikinačke a i rumske one nizine nikako nisam, sem može biti u dobrim ozarenjima prolećnih pavedrina, video Frušku goru.
Ali, svakad, kao čador na tratini, uznosit i visok, prepoznavao se Cer. Preko Save.
Ni vetrovi ni snovi ne poznaju granice.
Najneverovatnija, skroz i skroz besmislena bila je novosadska reka Dunav kao granica.
Nikad više. Inače, tih mojih, sad već dalekih studentskih godina, civilni naš svet u malenom još Novom Sadu, lagano je osvajao zdanja, adrese, kote. Mahom vojne. Sve se zaboravilo. Kultni onaj mozaik u Skupštini Vojvodine, nastajao je tek kada je taj banski dvor Dragiše Brašovana prestao da bude Dom JNA.
Osvajanje Tvrđave bilo je u znaku prvih naših građanskih sloboda kretanja, sanjarenja, dokolice.
U vreme moje, i naše, legendarne po mnogo čemu Tribine mladih u ulici Jovana Subotića 3, Boško Petrović, jedan od prvih zaverenika Tvrđave, izlagao je, od 13. marta 1955. godine skice za rečeni skupštinski mozaik koji nam i danas privlači pažnju. I ne jedino u jeku procvata našeg parlamentarizma.

Tvrđava se predavala. Kome?
Kao u donkihotskoj projekciji, Bošku Petroviću, Jovanu Soldatoviću, Miroslavu Antiću…
Moj naraštaj pamti i prve studentske domove onde, gore, u basnoslovnom, neopisivom enformelu vlage, sa pacovima i sovama, ne tek jedino kao simbolima stanja, nego kao stvarnosne subjekte dana i onih besanih noći.

Kasnije, šezdesete godine Vojvodine stare, svakako i Novog Sada, bile su u znaku bunta, samo naoko bez razloga, moći koja ne posustaje. Svingeri, tako karakteristični i danas za sve dolaznike u ove prostore severa, vide Eldorado sviher rhoncus velit sed justo. Quisque enim justo, varius nec, elementum ac, fringilla sit amet, mi svojih maštarija večito baš u našim malenim varošima kada neprekidno traje nedeljno popodne, i kada smo, svi, redom, iza visoko zasvođenih kapija, neopozivo raspusni i jednostavni.

Ti svingeri su, isto, krenuli baš sa Tvrđave.
Sve se više razaznavalo kako je Tvrđava reč sa mnogobrojnim značenjima, ozračenjima, snovima.
Novim Sadom su već počeli da hodaju, neprestano i nikako uglavljeni u prizemnu i jednospratnu fakturu grada, oni engleski autobusi na sprat, zvani šekspiri, i do onih zasenjenih lokacija u žbunju, na Tvrđavi, dolazilo se već mnogo lakše.
Znam bar dvadesetak slučajeva kada su nam se, u raskošnoj pomrčini, kada je tamo dole svetlucao uspavani onaj grad, u jednačini polova, nimalo se ne ustručavajući, pridruživali vojnici i dolaznici svake vrste. Trojke su rođene.
Nikada glasnije nego tih davnih noći šezdesetih nisu tako uzbudljivo mogla da se čuju tzv. opšta mesta tonskog snimka grupnjaka.
Tako je, ne tek jedino za velikog kritičara, Tvrđava bila nalik na ostrvo. S ostrva, naime, uvek treba da se pobegne.
Kada je, kasnije, u prostoru onog nekadašnjeg studentskog doma otvoren hotel Varadin, najpre smo se potrudili, a i Stevan Stanić nas je na to, ne tek jedino kritikama i filmovima navikao, da somot postane što pre star, pohaban, dugovečniji od nas.
Sve je bilo u slikama.
Nikome se i nikako nije žurilo.
Bez obzira na kasnije restauracije, neopozivo nalik na stanište Miljenka Stančića, u ateljeu Bore Popržana sve je bilo nalik na gozbu: veliki postavljen sto, u haljini, voće i trenuci predaha.
Voleti ćemo se tek kasnije.
Vidikovac je, eto, (p)ostao osvojen san.
No, Tvrđava uvek sugeriše: snovima nikad kraja, kao ni razgovorima prečanskog našeg sveta.
Nikada neću zaboraviti jednu od prvih velikih izložbenih postavki u Novom Sadu, posle vazdušnog rata 1999. godine. Sve je nedostajalo. Mostova nije bilo ni za lek. Bilo se vratilo vreme spokojnih i sporih skela o kojima je pevao pesnik Vojvodine Ti svingeri su, isto, krenuli baš sa Tvrđave.
Sve se više razaznavalo kako je Tvrđava reč sa mnogobrojnim značenjima,
Ti svingeri su, isto, krenuli baš sa Tvrđave.
Sve se više razaznavalo kako je Tvrđava reč sa mnogobrojnim značenjima, ozračenjima, snovima.
Novim Sadom su već počeli da hodaju, neprestano i nikako uglavljeni u prizemnu i jednospratnu fakturu grada, oni engleski autobusi na sprat, zvani šekspiri, i do onih zasenjenih lokacija u žbunju, na Tvrđavi, dolazilo se već mnogo lakše.
Znam bar dvadesetak slučajeva kada su nam se, u raskošnoj pomrčini, kada je tamo dole svetlucao uspavani onaj grad, u jednačini polova, nimalo se ne ustručavajući, pridruživali vojnici i dolaznici svake vrste. Trojke su rođene.
Nikada glasnije nego tih davnih noći šezdesetih nisu tako uzbudljivo mogla da se čuju tzv. opšta mesta tonskog snimka grupnjaka.
Tako je, ne tek jedino za velikog kritičara, Tvrđava bila nalik na ostrvo. S ostrva, naime, uvek treba da se pobegne.
Kada je, kasnije, u prostoru onog nekadašnjeg studentskog doma otvoren hotel Varadin, najpre smo se potrudili, a i Stevan Stanić nas je na to, ne tek jedino kritikama i filmovima navikao, da somot postane što pre star, pohaban, dugovečniji od nas.
Sve je bilo u slikama.
Nikome se i nikako nije žurilo.
Bez obzira na kasnije restauracije, neopozivo nalik na stanište Miljenka Stančića, u ateljeu Bore Popržana sve je bilo nalik na gozbu: veliki postavljen sto, u haljini, voće i trenuci predaha.
Voleti ćemo se tek kasnije.
Vidikovac je, eto, (p)ostao osvojen san.
No, Tvrđava uvek sugeriše: snovima nikad kraja, kao ni razgovorima prečanskog našeg sveta.
Nikada neću zaboraviti jednu od prvih velikih izložbenih postavki u Novom Sadu, posle vazdušnog rata 1999. godine. Sve je nedostajalo. Mostova nije bilo ni za lek. Bilo se vratilo vreme spokojnih i sporih skela o kojima je pevao pesnik Vojvodine Ti svingeri su, isto, krenuli baš sa Tvrđave.
Sve se više razaznavalo kako je Tvrđava reč sa mnogobrojnim značenjima,

ozračenjima, snovima. Novim Sadom su već počeli da hodaju, neprestano i nikako uglavljeni u prizemnu i jednospratnu fakturu grada, oni engleski autobusi na sprat, zvani šekspiri, i do onih zasenjenih lokacija u žbunju, na Tvrđavi, dolazilo se već mnogo lakše.
Znam bar dvadesetak slučajeva kada su nam se, u raskošnoj pomrčini, kada je tamo dole svetlucao uspavani onaj grad, u jednačini polova, nimalo se ne ustručavajući, pridruživali vojnici i dolaznici svake vrste. Trojke su rođene.
Nikada glasnije nego tih davnih noći šezdesetih nisu tako uzbudljivo mogla da se čuju tzv. opšta mesta tonskog snimka grupnjaka.
Tako je, ne tek jedino za velikog kritičara, Tvrđava bila nalik na ostrvo. S ostrva, naime, uvek treba da se pobegne.
Kada je, kasnije, u prostoru onog nekadašnjeg studentskog doma otvoren hotel Varadin, najpre smo se potrudili, a i Stevan Stanić nas je na to, ne tek jedino kritikama i filmovima navikao, da somot postane što pre star, pohaban, dugovečniji od nas.
Sve je bilo u slikama.
Nikome se i nikako nije žurilo.
Bez obzira na kasnije restauracije, neopozivo nalik na stanište Miljenka Stančića, u ateljeu Bore Popržana sve je bilo nalik na gozbu: veliki postavljen sto, u haljini, voće i trenuci predaha.
Voleti ćemo se tek kasnije.
Vidikovac je, eto, (p)ostao osvojen san.
No, Tvrđava uvek sugeriše: snovima nikad kraja, kao ni razgovorima prečanskog našeg sveta.
Nikada neću zaboraviti jednu od prvih velikih izložbenih postavki u Novom Sadu, posle vazdušnog rata 1999. godine. Sve je nedostajalo. Mostova nije bilo ni za lek. Bilo se vratilo vreme spokojnih i sporih skela o kojima je pevao pesnik Vojvodine  stare Bogdan Čiplić:
Skela prima po sedam kola odjednom, A kad se stisnu, bude ih i devet.
Veliki formati slika Miće Mihajlovića, sa Tvrđave, prelazili su reku skelom, a onda do još neizgorelog Radničkog univerziteta.
Dugo putovanje, onakvo kakvo je zamišljao kao osobenu vrlinu Konstantin Kavafi, vrelo leto, previše tihog nemira.
Sve mi se čini da pred Tvrđavom svi putnici namernici love a ulovljeni, kao u stihu Momčila Nastasijevića.
Pretraga traje, nas možda više i nema, a Tvrđava, za nekoliko generacija koje su je pomamno osvajale u drugoj polovini dvadesetog veka nekako kao prvi put, zaista ispočetka, kao da je bila metafizički smisao novine, znak koji se uvek usvaja, ali ipak ne prepušta svakom.
Samo je sloboda imanentna sa tim starim zdanjima koja su već odavno vaskoliki Monmartr.
Bar meni, sa jednog prozora Tvrđave, otvorilo se nebo. Nema više.
Svejedno kojim putem stigli do zaravni odakle se vidi čitava polulopta zvezdanog neba, tunelom ili drugom džadom, ili nebesima, poput ptica, uvek ćete imati bezmalo bezumno, orgastičko treperenje obamrlosti i takozvane male smrti radovanja, onde, gore.

Svojevremeno je, između dvaju svetskih ratova, Crnjanski pisao o Sremskim Karlovcima kao o ljubavnom predgrađu Beograda.
Taj isti naš klasik moderne književnosti, kada sam ga 1972. vodio na Tvrđavu, između ostalog i u atelje najpoznatijeg i najuticajnijeg našeg vertikaliste Jovana Soldatovića, koji je takođe umnogome izmenio naš ravničarski pejzaž, isto je uzbuđeno, osluškivao glasove ljubavi, u onom niskom žbunju, kraj nas. Svakako, bar tako pamtim, najpre je ljubavni zanos osvojio neuporedivi granitni greben nad ravnicom. Onda su locirane autentične adrese radionica, muzeja, zavoda, Ateljea 61…
Novi Sad ne bi bio moguć, onako duboko potonuo i ispresecan meandrima velike reke, bez pogleda odozgo.
Ništa kamen.
Samo uspomene.
Najradosniji utisak za sva vremena: u onom tako zatravljenom, velikom nemirnom plimom opušaka i dima zasvođenom ateljeu Boška Petrovića i sad kao da osluškujem disanje i predisanje one gvozdene peći, nalik na bubnjaru.
Ručni rad je još bio na ceni.

Onda?
Onda smo Crnjanski i ja prvo kroz prozor zavirili u Jovin atelje: visoki pramenovi gipsa. Raskošan plitak reljef u orahovini. Suvo cveće…
Posle?
Posle su nailazili nobelovci, Salvatore Kvazimodo prvi. Mahnito je pio karlovačko vino Lorens Darel. Ni Aleksandriju tad pomenuo nije. Da ne zaboravimo: nikada nigde nisam se naslušao, kao na Tvrđavi, razgovora o preuređenju, nameni, rešenjima svake vrste. Srećom, Tvrđava je izmicala svima, pa i nama, izgužvanim i površnim, dosadnim i pretencioznim posetiocima. I žiteljima, uostalom. Onde su se, u jednoj sezoni, odjednom pojavile predstave Teatra preko mosta. Mira Banjac nas je sačekivala, ne tek jedino u ateljeu Živojina Miškova. Vremena su i inače bila neutešna. Ekologija je bila svečana, samo na rečima: nigde para, nigde izmena, nigde preokreta. Srećom. U zasvođenim prostorima, kazamatima memljivim i u mrtvoj tišini nedešavanja, istim onim iz kojih je, zatvorenik Antun Gustav Matoš, preko pontonskog mosta, austrougarski sužanj, pobegao u Novi Sad, na pijacu, a posle, preko Titela i Pančeva, u Srbiju, na voljenu beogradsku kaldrmu, sad se bezmerno maštalo. Unekoliko, Tvrđava je jedna od onih tako bitnih, a svakako pomalo tajanstvenih tačaka, bez kojih nije moguće ni sastaviti, ni osmotriti prostrani panonski atlas koji ne poznaje granice, i koji baš svojim neposrednim oslanjanjem na beskraj nestale one, negdašnje pučine morske, podrazumeva toleranciju kao bit, kao san, kao sam život. To je osmatračnica, ali isto tako i velika završnica, magični pogled uvis, vertikala kao jedinstveno stremljenje svih ravničara.

Svakako, i u metafizičkom smislu, Tvrđava je, za pesnike i sanjare, za putnike i dolaznike, ona vrsta pustolovine koja se, nikako i nigde, ne može prepričati, i koja se, kao ni poezija, ne može dokazati sem istinitošću iskustva. Veoma je često navođena anegdota o znamenitom nemačkom filozofu Imanuelu Kantu koji je, u rodnom Kenigsbergu, najradosnije snatrio i promišljao posmatrajući vrh gotskog crkvenog zvonika koji je, sa svog prozora, bez prestanka mogao da vidi. Ta tačka, izuzetan fokus usredsređenosti koja, večito, blisko suseduje sa rasejanošću samom, odjednom je postala nedostupna. Naime, sused je sagradio, da li zid, da li novo krilo kuće, i iluzije vrha posve je nestalo. Onaj toranj je za Kanta bio već nepostojeći. Potom, kako već biva, filozof je skupljao paru po paru, uspešno otkupio onu smetnju za pogled na svet. No, već je bio umoran i sa oslabljenim vidom. I više, i bez one uklonjene zapreke, nije mogao ni da prepozna, akamoli da nanovo osvoji onu najvišu tačku vertikale svojih misaonih putešestvija. Sve je bilo uzalud. Na ovom našem tlu, isto, često bi se, nemarnošću preduzimača ili baš kaćipernošću graditelja, neko treći – ili nešto treće – umešao u naše maštarije koje su, stolećima već, uvek nastajale bez zazora kada je bio u pitanju pogled na Tvrđavu. Htelo se reći da i dan današnji Tvrđava nije još uvek onoliko vidljiva sa dugih onih lančanih ulica i bulevara novosadskih koliko bi bilo opravdano da se očekuje.

Ipak, neki pogledi su ostali neprikosnoveni. Sa jednog stepeništa u kući na adresi Grčkoškolske novosadske ulice broj 6, moguće je, ne tek jedino teleobjektivom, dozvati satnu kulu na platou Tvrđave, tačno u liniji dekorativnog onog tornjića na krovu Vladičinog dvora.

Dunav se ne vidi, premošćen je za račun sna o ukinutoj razdaljini, sve je, zaista, nadohvat ruku. Bogomdano. Ima u Vojvodini vidikovaca koji daleko premašuju taličnu visinu granitnog petrovaradinskog grebena. Vršački breg, Crveni Čot…

No, može biti, jedino baš sa Tvrđave, opervažene velikom dunavskom vodom, utisak beskonačnosti i, istovremeno, srećne lociranosti ostaje da traje kao večitost sama.

Šta se sve nije zbivalo i kako sve sanjalo na Tvrđavi?
U sećanjima onih koji još mogu da se sećaju, svakako je zabeleženo i to da je 15. avgusta 1991, niko drugi do Milan Konjović pred svima, u bogatoj rasveti leta, slikao. Kanda poslednji put pred drugima. Isto mi je bio neopozivo nalik na Kanta: kazivao nam je, povlačeći jedva zarumenjeni potez na slici, na platnu, kako je ta boja jarko, skroz i skroz cinober izdvojena. Očevidno, već je video drukčije od nas. I sve na Tvrđavi. Poverio mi je isto, i ponavljajući tu smelu tvrdnju, kako ga Tvrđavi, u čijem je podnožju, u Ribnjaku, slikao odmah posle rata, 1945. i 1946, privlači njen prethodni umor, s utišanom paletom. Konjović, bez sumnje najveći kolorista modernog srpskog slikarstva, nije samo sanjao crno belo, nego je i televizijski ekran voleo pogašen, u crno belim obrisima.

(Uzgred: tako je odgledao s oduševljenjem i magičnu onu seriju o Munku). Tvrđava je, bar za njega, sa tim moćnim plohama Vobanove fortifikacione, obamrle arhitekture, bila oličenje te svenule a moćne uspravnosti. Najčuveniji prizor Tvrđave ovekovečio je doajen naše umetničke fotografije Geza Barta. To je onaj često reprodukovan trenutak kada svetlo nailazi takoreći iz samog dunavskog vira. Nad tom vedutom, pre četrdesetak godina, a kasnije i u knjizi Novi Sad, grad na reci, zabeležio sam ovo i ovoliko:
„To mrko nebo nad gromadom Petrovaradinske tvrđave, nad vodom, to je nebo koje je El Greko slikao nad Toledom. To nebo i ta u vodu, u Dunav, isturena Tvrđava koja je, noćima pred buru, mir što onespokojuje i što vraća uspomene iz davnih ratova…“
Monumentalnost Tvrđave, sa tim kosim presecima koje bi ogromno voleo Andre Lot, svakako, ne dopušta sitan hod, ututkani milje, mali žanr…
Milenko Šerban, slikar hlorofila i zelene svetlosti panonske, ima, slikane u poznim dvadesetim, postpariskim godinama, dve slike sa novosadskim prizorima. Na jednoj od njih, Jermenska crkva koje više nema, sva je u plohama, bezmalo kubistički organizovanim. Ali i tako izuzetno likovno svedočanstvo o zdanju koga više nije, i koje smo, još i u mojoj generaciji, upamtili po tramvajskoj stanici koja je bila tik pred njom. Često su ta dva malena a značajna Šerbanova platna tumačili isključivo s pomislima na njegove pariske studije, kod Lota. A, može biti, istinito, ili bar istinitije je to što je i Šerbanov pogled na Tvrđavu, ne samo izazivao, nego unekoliko i sugerisao taj stepenasti red stvari, takoreći komparativ i superlativ našeg pomeranja ka svetlosti, ka visinama koje, kao kod Paskala i Matića, dozivaju tako zlokobno i samoubilački.

Miroslav Antić je ovde sanjao, slikao, pokatkad meračio visinu one stene sa koje bi, ipak najbrže, poput ptica koje je toliko voleo, sleteo u Dunav. Srednjoškolske ekskurzije su se ovde zaustavljale ne tek jedino da predahnu, nego i da se oslobode, da druguju sa trofejnim onim topovima i prepariranim skeletima u muzejskim prostorima. Tvrđava jeste muzej, ali drukčije izmaštan, vitoperen, sa slobodnim vetrovima i vetrokazima koji najradije druguju s olujama i nepogodama svake vrste. Samo sa Tvrđave velike bečke lađe prošlog i pretprošlog stoleća bile su nalik na barke sna. Ima i priča o tome kako su bogati novosadski graždani putovali čak do Vukovara da bi onde svoje najdraže rođakei prijatelje ukrcale na jedno od tih velikih belih plovila, i potom lagano, kako brod i voda to već hoće, doplovili do Zemuna. Znate već šta je bilo u međuvremenu: mesing, konjak, nemirni vidici nad vodom… Onda, onda bi se u Zemunu ukrcali na voz i stigli s one druge strane, opet i isti, ili pak ne baš posve isti Novi Sad. A kad smo već kod lađa koje mere i podešavaju svoje vreme putovanja i polazaka prema onom jedinstvenom časovniku čija velika skazaljka pokazuje sate, a malena minute, valja ne zaboraviti kako je baš rečeni Milan Konjović, slikar letnjih požara sunca kontinentalne naše klime, tako odane kanikulama, zabeležio kako je prvi put sunce video baš tako, na jednoj lađi gde je Turčin pekao kafu i posluživao u fildžanima na čijem dnu je žeženog zlata blistalo – sunce. Možda se to desilo baš ispod Varadina. Nikad se ne zna.

Tvrđava je test za stvaraoce. Nikada ne tek jedino likovni motiv privlačan turističkim publikacijama i namenjen jeftinim suvenirima.

Mrgodna superiornost Tvrđave kao da unapred ukida umiljatost kiča, a već svakako nema razumevanja za sentimentalne, ishitrene prizore suznih rastanaka i oblike vikend radovanja. Nad Tvrđavom su oblaci posve, posve drukčiji nego nad Bačkom. A kako ptica, uvek i uvek, prati tok vode, reke, onda – i u reverzibilnom smislu – sa galebovima koji su stigli sa morske, crnomorske strane, stvar stoji blistavo: Novi Sad je primorska luka. Sa prozora ateljea, nekadašnjeg ateljea Stevana Maksimovića, na Tvrđavi, grad onaj dole najednom se čini pitomijim i nekako sasvim porodičnim. Tako se taj novosadski urbanizam, u biti razredni i još uvek porodični, može spoznati tek sa strane, tek odozgo.
Tvrđava je bezrazložni i tako istinit atribut Novog Sada.